Iako imam go­to­ve tek­sto­ve ko­ji bi mo­gli ići uz 165 go­di­na od upo­ko­je­nja Nje­go­ša, tekst Mi­lo­ša Cr­njan­skog, iz 1925. pod na­slo­vom ,,Nje­go­šev grob’’, ima čud­nu ak­tu­el­nost, i ri­je­šio sam da se oslo­nim na nje­ga. Ras­ko­pa­va­njem Nje­go­še­vog gro­ba od stra­ne austrij­skih voj­ni­ka, ka­da je Cr­na Go­ra bi­la pod tvr­dom oku­pa­ci­jom Austro­u­gar­ske, kao da je an­ti­ci­pi­ra­na bu­du­ća sud­bi­na i Cr­ne Go­re, i pje­sni­ka, i nje­go­vog na­ro­da. Ka­ko je već 1916. is­pla­ni­ra­na, ne sa­mo eks­hu­ma­ci­ja Nje­go­še­vih ko­sti­ju, ne­go i ukla­nja­nje sa Lov­će­na i gro­ba i ka­pe­le, ka­ko bi se po­di­gao na tom mje­stu ve­li­ki spo­me­nik Fra­nju Jo­si­fu, ta­ko je či­ta­vo sto­lje­će po­tom, bi­lo u zna­ku tog pro­jek­ta, iako on ni­je ni­kad ostva­ren ka­ko je ta­da za­mi­šljen.
Ju­go­sla­vi­ja, kao mo­nar­hi­ja pod kru­nom Ka­ra­đor­đe­vi­ća, od po­čet­ka do kra­ja pot­ko­pa­va­na je ka­to­lič­ko-usta­škim kon­cep­tom Ju­go­sla­vi­je u ko­joj bi do­mi­ni­ra­li Hr­va­ti-ka­to­li­ci, s tim što bi se Sr­bi­ma pred­lo­ži­lo, da slo­bod­no ili pod pri­nu­dom pre­la­ze na ka­to­lič­ku vje­ru, jer su „pra­vo­slav­ci ši­zma­ti­ci“, ne­spos­ob­ni za po­re­dak i vi­so­ke in­sti­tu­ci­je dr­ža­ve, u vje­či­toj sti­hi­ji i ira­ci­o­na­li­zmu.
Mi­loš Cr­njan­ski je ta­na­no osje­ćao vi­so­ku osi­o­nost, ali i ne­kro­fil­ske stra­sti voj­ni­ka beč­ke ca­re­vi­ne, či­ja se gor­dost upra­vo pred svo­ju pro­past po­di­gla do naj­vi­še, ne­ljud­ske mje­re.
U po­me­nu­tom ese­ju Cr­njan­ski pi­še: „ Osam­na­e­stog av­gu­sta (1916), Austri­ja je htje­la po­što-po­to da pro­sla­vi dan svog će­sa­ra, ve­li­čan­stve­no, u po­ro­blje­noj Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. Gu­ver­ner sa Ce­ti­nja (Ve­ber) bio je na­re­dio da se na Lov­će­nu za­pa­le ve­li­ke va­tre, da oganj si­ne čak i na mo­re, da blje­sne u stra­šna i si­ro­ma­šna se­la Cu­ca, naj­div­ni­jeg haj­duč­kog ple­me­na na­šeg na­ro­da, ko­je se smr­ti gro­ho­tom sme­ja­lo, da oba­sja go­li krš Kri­vo­ši­ja, vit­kih kao bo­ro­vi na ve­tru, da sev­ne čak do her­ce­go­vač­kih gu­du­ra gde nam je sa­ču­van naj­le­ši iz­go­vor sta­ro­ga je­zi­ka i naj­či­sti­ja, naj­vi­tal­ni­ja te­le­sna le­po­ta. Uoči ca­re­vog da­na, ve­li­ke lo­ma­če oba­sja­le su s vi­so­va Lov­će­na, Ja­dran­sko mo­re. Ali je zver u austrij­skoj uni­for­mi, že­le­la vi­še. Hte­la je da uni­šti i onu grob­ni­cu, mu­nja­ma bi­je­nu, što je kao ne­ki an­đeo od ka­me­na kle­ča­la pod ne­bom u obla­ci­ma na vr­hu Lov­će­na. Hi­lja­de voj­ni­ka po­če­lo je, osam da­na pre će­sa­ro­vog da­na, da spre­ma lo­ma­če na vr­ho­vi­ma Je­zer­skom, na Ba­blja­ku, i Tre­šte­ni­ku. Iz­ne­na­da u gu­vern­ma­nu, or­ga­ni­zo­va­na je na­ro­či­ta gro­bar­ska ko­mi­si­ja za eks­hu­mi­ra­nje ko­stu­ra Vla­di­ke Ra­da. Ta uvek sram­na voj­ska ko­ja je skr­na­vi­la gro­bo­ve po Ita­li­ji, i po Fran­cu­skoj, i po Če­škoj, bi­la je re­ši­la da ra­ja pro­cvi­li i nad le­še­vi­ma dav­no po­ko­pa­nim. Dan kad će se is­ko­pa­va­nje iz­vr­ši­ti dr­žao se u taj­no­sti, ali je glas pu­kao po br­di­ma i tre­sao du­šu na­ro­da u oko­li­ni. ...Noć je spre­ma­la se ti­ha, bez ve­tra. Lov­ćen je i sam po­sta­jao ne­pre­gle­dan, kao ne­ko ka­me­ni­to, si­vo, stra­šno ne­bo. Mo­re i ur­vi­ne ne­gde do­le hu­ča­le su, kao što psi za­u­vi­ja­ju kad ose­te vam­pi­ra. Kod Iva­no­vih Ko­ri­ta, za­u­sta­vio se je­dan auto­mo­bil, na ras­kr­sni­ci k Ma­lom Bo­stu­ru. Iza­đe hr­pa ofi­ci­ra te voj­ske ko­ja je uvek za­u­da­ra­la gro­bar­ski i či­je su uni­for­me ima­le uvek ne­čeg gro­bar­skog, pa se upu­ti s ne­kim po­po­vi­ma na Je­zer­ski vrh. Pro­šli su uz Bo­stur, bez re­či, kao gro­ba­ri, ne­mi od stra­ha. Ho­ti­mi­ce su ka­sni­li, da bi se vra­ti­li, kao vra­ne, pred sam mrak. Go­re, nad nji­ma, po­ja­vi­še se pla­vi di­mo­vi, obla­ci što su se­va­li i tut­nja­li po­la­ko. Za­sta­li su, i ni­su sme­li na­pred. Bi­li su sit­ni na ste­no­vi­tom pu­tu, kao mra­vi. Vra­ti­li su se u po­lu­mra­ku, i pro­la­zi­li kri­šom, kao lo­po­vi. Je­dan voj­nik no­sio je je­dan san­duk od da­sa­ka, u ko­me su mo­žda bi­le ko­sti Nje­go­še­ve. Dru­gi je no­sio jed­no ša­tor­sko kri­lo i u nje­mu ne­ke is­tru­le­le svi­le­ne ode­žde...“
Ovo­me opi­su lo­pov­sko-ne­kro­fil­skog pred­ve­čer­ja cr­nih slu­žbe­ni­ka, Cr­njan­ski do­da­je va­žan dram­ski de­talj: „Mo­žda to ni­ko da­nas ne bi ni znao, da te ve­če­ri ni­je se­deo, pod onom osa­mlje­nom sta­rom bu­kvom, kod ko­li­be Mar­ko­ve, oče­vi­dac sve­ga to­ga, La­zar Mat­ko­vić, ta­da austrij­ski ofi­cir, doc­ni­je sre­ski po­gla­var u Duv­nu“.
Zar se u Cr­noj Go­ri, ove va­tre ko­je sli­ka Cr­njan­ski (lo­ma­če na ko­je se pri­no­si do­ma­ća kul­tu­ra, je­zik,obraz, ka­rak­ter, pam­će­nje –ri­ječ­ju Nje­go­še­ve ko­sti) ni­je­su pa­li­le cio vi­jek u ime ko­mu­ni­zma, so­ci­ja­li­zma, in­ter­na­ci­o­na­li­zma, a od­sko­ro, s po­ja­ča­nim in­ten­zi­te­tom, i ulo­gom na­ci­o­nal­nog obra­za, i u ime Evrop­ske uni­je i NA­TO-a?
Zar se ova­kva noć­na haj­ka ne vo­di cio vi­jek pro­tiv Nje­go­še­vih ko­sti, Nje­go­še­vih mi­sli, Nje­go­še­vog ple­me­na i je­zi­ka do da­nas? S tim što su tam­ni, ustra­še­ni, ali vjer­ni i po­slu­šni ofi­ci­ri, pod­o­fi­ci­ri, raz­vod­ni­ci i re­da­ri te tam­ne slu­žbe, na­ši ot­pad­ni­ci vi­so­kog dr­žav­nog ran­ga, oli­če­ni u li­ku La­za­ra Mat­ko­vi­ća, čo­vje­ka na­šeg ime­na i ple­me­na, ali u slu­žbi oku­pa­to­ra.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić